Dobar vetar

by Dragan Đurđević

Sudbinski susreti duša  

slučajnih  putnika, obeleže.

Neke te u prolazu taknu,

jedna te zauvek veže.

Fatalni susret na mome putu,

bio je onaj sa samom sobom,

srelo me moje ja istinsko,

a  nisam znala šta bih sa tobom.

Od pomisli da ću izgubiti sebe,

 hvata me podmukla panika.

Usidrena dugo u luci rutine,

služi me plima navika.

Nešto  mi govori da te gledam,

otvorenog oka, netremice,

ne približavaj mi svoje usne,

trepni već jednom, odmakni lice.

Slutim  da nisi  samo  čovek,

već  saputnik, sigurno utočište,

utrobom talas topline pređe,

vratio si mi moje težište.

Biće baš lako razviti jedra,

kraj tebe, moj vetre povoljni.

Bez kompasa sidro dižemo,

uz nepogrešivi  osećaj dovoljni