Nema ko ni da se ženi, ni da se udaje - drugi deo

by Dragan Đurđrvić

Nije ona svoga sina krivila sto joj nije doveo odmenu  u kuću, već današnje devojke i žene koje neće da se muče i da rade teške seoske poslove. Šta tu ima teško? Ima nekih ljudi u selu koji nit obradjuju zemlju , niti čuvaju stoku, a žive lepo. Odakle im para, niko ne zna.

To što joj je sin imao kraću nogu i manjih zdravstvenih problema, Kati nije izgledalo kao prepreka za ženidbu. Kakvi se sve ne žene.

“ Kato, ovo je poslednja svadba u selu. Nema ko ni da se ženi,  ni da se udaje. To je zaključeno. Ideš Boga mi, ne zvala se ja Mara!”

Kata je ćuteći gledala negde u daljinu. Gasila je cigaretu, šarajući pikavcem po pepelu, kao da nešto želi da napiše, ali ne zna  kako da počne.”

Naglo je ustala i nestala  brzo kao što je došla, ne rekavši ništa.  Mara je nije ispratila. Kata nije bila gost. Više kao neka neizvesna prirodna pojava. 

b Dragan Đurđević

Katin sin Aksentije, završio je srednju  školu u Valjevu, posle čega je upisao poljoprivredni
fakultet u Beogradu. Želeo je, budući sin jedinac, da se vrati na selo kad diplomira i primeni stečeno znanje  na svome imanju. Samo što je postao apsolvent, vratio se kući,  i jedne subote u ranu jesen, izašao  da se sa društvom provede  u  gradu. Kata je godinama prepričavala kako nikad nije bio tako radostan što će se videti sa starim društvom iz srednje škole. Obrijao je bradu, obukao stajaće odelo, i otrčao da uhvati autobus. Majka ga je pratila pogledom, sve dok  nije nestao iz vidokruga. Bio njen ponos. Nada.

Kada je policija u ranu zoru zakucala na Katina i  Dragova vrata, saopštili su im je da su tog jutra ulični čistači  u reci pronašli skoro beživotno telo njihovog sina jedinca. Plutao je na leđima u plićaku  Kolubare, kad su ga u izmaglici spazili. Komunalni radnici su  mu pružili prvu pomoć, a ubrzo je stigla i hitna. U  urgentnom centru u  Valjevu lekari su konstatovali da je pre nego što je završio u reci, zadobio teške telesne povrede  i ozbiljne prelome po čitavom telu. Bio je u životnoj opasnosti, i lekari su ga uputili na traumatološko odeljenje Kliničkog centra u Beogradu.

by Dragan Đurđević

Posle se sve dešavalo kao na filmu. Zbog stanja u kom se nalazio, završio je u gipsanom koritu u kojem je ležao mesecima. Gledao je neokrečene zidove bolničke sobe, zapamtio oblik svake ljuspice koja je visila sa plafona, preteći da mu upadnu u  oko ili u bljutavu bolničku supu. U položaju nemoćne kornjače postavljene na leđa, gubio je volju za životom i predstavu o vremenu. Pokretljivi cimeri su mu čitali novine i knjige koje su donosili posetioci. Od roditelja je tražio  duhovna dela Svetog Ave Justina i Svetog Nikolaja Velimirovića, u kojima je pronalazio utehu i pomirenost sa sudbinom koja ga je zadesila. Operisana mu je kičma, desna noga skraćena, veliko oštećenje sluha, i  druge nebrojene intervencije. Kad je otpušten iz bolnice kući, roditelji ga više nisu poznavali, a on je izbegavao da ih gleda u oči.  

Dok je ležao, molili su ga da prizna sa kime se posvađao, kome se to tako ljuto zamerio. Sumnjali su da mu se neko osvetio zbog devojke sa kojom se  zabavljao, ili je u pitanju tajna koju nije želeo ni sa kim da podeli.  Aksentije je ravnodušno  sve  negirao  i ponavljao jednu istu rečenicu kako roditeljima tako i policiji:

“Vraćao sam se sam  iz kafane. Nisam bio toliko pijan. Presrelo me je nekoliko momaka sa štanglama i bez reči su počeli da udaraju po meni. Bio sam svestan dok su me vukli za ruke i bacili u reku. Jedan od njih je rekao, sad crkni kao pseto, i pljunuo me."

by Dragan Đurđrvić

Njegova priča se činila malo verovatnom, sve dok policija  posle godinu dana, našavši počinioce nije utvrdila  je Aksentije pretučen skoro na smrt,  greškom. 

Nasilnicima je bilo javljeno da će njihova žrtva u određeno vreme biti na određenom mestu.  Aksentiju je bio teško što nije znao zašto je bio napadnut. Kada je saznao da je igrom sudbine upao u sačekušu, jer je naišao malo pre prave žrtve, pao je u depresiju. Slučajno pretučen, slučajno invalid, slučajno upropašten život koji je  imao budućnost. Povukao se  u sebe. Čitao je neprestano, a vremenom je počeo da obavlja lakše poslove na imanju.

Aksentije, Kata i  Drago, dugo nisu mogli da se oporave od nemilog dogadjaja koji im je izmenio život. Posle osamnaest godina vise nisu  razmišljali o nesreći, ali on  više nije bio zdrav i ceo.  Na to ga je podsećala puna šaka lekova  kojom je započinjao svaki novi dan. Nije odlazio van sela. Najdalje bi otišao do lokalne crkve.

by Dragan Đurđrvić

U leto 2015. u selo se vratila Verica. Siromašna devojka čija se roditeljska kuća nalazila tik uz seosko groblje, u kojoj je živela za umobolnim ocem i majkom alkoholičarkom. Izdržavali su se od milostinje i onoga što je narod posle daća i sahrana ostavljao na groblju. Dok je bila mala, čekala bi da ožalošćenima vidii leđa,  a potom bi pokupila svaku mrvu sa grobova. Roditelji su joj umrli pre njenog punoletstva, a ona se udomila u susednom selu, nevenčano živeći sa dobrostojećim matorim udovcem. Udovac je bio preke naravi, ljubomoran, zadrt,  a ona mlada, vragolasta, sa očima plavim, krupnim, gladnim ljubavi i pažnje. Imala je običaj da pilji u ljude, smešeći se bleskasto. Dok  ih je ona naivno, ispitivački posmatrala, muškarci bi to tumačili gestom dobre volje, pa su je rado povlačili za ruku, pritiskali uz drvo, zid starog vajata, uz gepek stare karampane. Oni su škrtarili, a ona je bila darežljiva.

Seljaci su pričali da se udavala  po okolini ali da  su joj brakovi  trajali od Božića do Svetog Stevana. Neki su govorili da peva u kafani na Ubu, neki da kelneriše po birtijama na periferijama obližnjih gradova. Nestala je iz sela početkom 2010. godine.

 Posle više od pet godina banu Verica u Marino dvorište. Bila je već zrela žena sa onim istim pogledom preplašene devojčice, po kojem je Mara odmah prepoznade.

“Tetka Maro dobar ti dan, sećaš li me se?” upitala je oprezno. Mara pruži ruke, zagrli je i upita:

 “’De si mačko?  Dao te Bog i videti. Šta bi sa tobom?” upita je nudeći je da sedne.

“ Nije za priču. Udavala sam se, razvodila, konobarisala, ostala bez posla. Nemam više kud, pa sam  se vratila u selo. Znam da je berba malina. Treba li ti berača?”

“ Treba. Rodila malina a i  kupina je dobro ponela. Radićeš kod mene i tu po selu. Posla ima.”

“ Bila sam  kući, urušila se načisto. Svratila sam  na groblje, da zapalim mami i tati sveće, i videla  da je čika Boža umro pre pet godina. Nek mu je laka crna zemlja. Bio je mnogo dobar prema meni. I ti tetka  Maro.”

by Dragan Đurđević

Dok je Marin  muž bio živ, Verica je dolazila da uzajmi novac za abortus,  kad  slučajno zatrudni. Devojka  nije znala da se čuva, i taman kad joj posao krene, ona ostane u drugom stanju. Imala je slobodu, da kod ovo dvoje dobrih ljudi  zatraži novac za pobačaj.  Boža bi joj davao novac bez prekora i pitanja, a ona se izvinjavala:

“ Čim zaradim, vratiću ti. “

Mara ga je zadirkivala:

 “ Božo, kako ona svaki put dodje tebi da traži pare za čišenje, jebem ti sunce?"

“ Ženo nemoj me nervirati! Mogu otac da joj budem. Ona uvek vrati kad zaradi. Ako bude rodila svaki put kad zatrudni, vućiće za sobom čopor slinave dece. Ko će to da izdržava? Sevap je dati joj kad ne ume da se čuva “, frktao je dobričina.

I ovoga puta, mada Mara to nije ni slutila, Verica je došla sa istim problemom  koji  novcem nije mogla rešiti. Bila je u drugom mesecu trudnoće, ali je želela  da rodi. Zato je prestala da radi kafanske poslove i vratila se u selo, misleći da će lakše sakriti trudnoću od mogućih  očeva  i nekako zbrinuti dete. Verica nie znala sa kim je zatrudnela, ali nije joj ni bilo važno ko je otac. Oni sa kojima je bila, ionako su  oženjeni.  Mari je ispričala sve, i od nje zatražila savet i pomoć. Starica je smestila u pomoćnu zgradu i obećala da će se pobrinuti za nju.

by Dragan Đurđević

“Pazi  Verka, da budeš mirna i da me slušaš. Ne možeš doveka ovako. Nisi ti više tako mlada. Uzimaj se u pamet. Stomak ti se ne vidi pa hajde sutra u berbu. Imaćeš stan, hranu i dnevnicu. Ako te pitaju gde si bila, kaži udala si se u Austriji,  pa si se razvela. Konobarisanje ne pominji.”

Mudra Mara već je u glavi skovala ceo plan. Sutra će upoznati Aksentija sa Vericom.  Za razliku od njegovih roditelja,  znala je da on nije sposoban da napravi dete. U onoj tuči, ostao je sterilan.

Mara mu je stalno zamerala što se ne ženi i što se izgovara  tom kraćom nogom. Tražila mu devojku  iz dobre kuće, sve dok se  jednom nije napio sedeći u njenom dvorištu, pa je na kraju ridao kao malo dete,  priznavši da ne može imati dece. To nije mogao kazati roditeljima. Mara dugo nije mogla da ga pogleda u oči.  Prestala  je da mu traži ženu.

Sada joj se cela ova situacija, Vericina  trudnoća , njegova  nemoć i narušeno zdravlje, velika tuga  roditelja što neće oženiti sina i dočekati bar jedno unuče, kako bi mogli umreti na miru, činila kao stvorena po promislu Božjem. Najteže će biti ubediti Vericu da se veže za jednog čoveka. Aksentije  ne može da napravi dete, ali su ga udovice hvalile. Samo će njih troje u selu znati da dete nije njegovo. 

Oženiće se, imaće sina ili kćer,  a ona će sebi naći zaštitu i krov nad glavom. Porodiće se u sedmom mesecu ako seljaci budu istraživali i rešena stvar. Ko zna? Možda će se zavoleti vremenom.

by Dragan Đurđević

Uostalom, kad se srpski seljak ženio iz ljubavi. Ko po našim selima zna čije je koje dete? Kad bi se radio onaj test, mislila je Mara, svi bi bili razvedeni a deca siročad. Ljudi u gradu misle da su mnogo pametni. Dok se dvoje gradskih, telefonom dogovaraju gde će izaći na piće, u selu se dvoje dovate i idu dalje.  Ne gube vreme. Seljaci moraju da rade. Njih nema ko da izdržava.

“Kato, od ovo dvoje će nešto biti. Gledam  ih dok beru. On joj nešto priča, ona stidna, a vredna, ali ga sluša i smeje mu se.” uveravala je Mara buduću svekrvu i babu Vericinog deteta.

“Maro, promenio se. Drugi je čovek. Ništa ne govori, ali i Drago i ja vidimo da je drugačiji.  Toliko sam se molila i suza isplakala. Ko će kao Bog? Pre se retko smejao, a  sada ne prestaje” , veselo se raspričala Kata.

by Dragan Đurđević

“Nego, po koliko ćemo para davati Glišinome sinu?”

 “ Rekla si da nećeš ići”, bocnu je Mara.

Gaseći cigaretu, Kata ustade i izlazeći iz kuće, podiže ruke kao da se predaje.

Dok je nad sudoperom prala šoljice, Mari se usta razvukoše u pobedniči osmeh. Pogleda sliku svog pokojnog Bože, zataknutu između dva stakla na kredencu, pa mu namignu:

“ Smeješ se, a? Pomažeš naraod i sa onog sveta. Biće barem još jedna svadba u ovom selu!”