Priče sa zapadne strane - Ko ima veka, ima i leka- drugi deo

by Libero

Savka ga tada osmotri malo pažljivije i poče pomnije da ga sluša. Zadobio je svu njenu pažnju.

“Poslaše ti oni mene u Beograd, operisaše me. Dadoše mi fasciklu punu papira  i rekoše da se javim svom lekaru u Valjevu. Pomislim ja, kakvom svom lekaru, kakvo Valjevo. Nemam ja svog lekara.  Idem  kući, dosta mi je i bolnice i lekara. Prošle godine rešim da dodjem na kontrolu. Uzmem fasciklu pod mišku i dodjem na šalter. Kad su sestre videle šta piše, poslaše ti one mene u onkološku ambulantu. Predajem papire, one gledaju, nije im jasno ko sam. Pitaju ko mi je lekar, traže broj kartona, knjižicu. Kažem  da nemam ni karton, ni doktora, a one uzele onu moju dokumentaciju i rekoše da će me hitno pogledati doktor, da sačekam i da ću  uskoro biti prozvan. 

Jedna mlada žena , bez obrva, sa maramom na glavi ustupi mi mesto na klupi. Sednem, a kroz hodnik duva k’o na groblju. Naroda sačuvaj Bože! Lekar me prozva, gleda moje papire, gleda u mene, pa pita:

“Milovane, kako se osećate? Vi ste operisali tumor na mozgu pre pet godina u Beogradu?”

“Jesam, doktore. Dobro se osećam, ali sam došao na kontolu,”odgovorim ja.

“Imate ovde odluku konzilijarne komisije koja Vam je prepisala osam ciklusa hemio terapije, u Valjevu i zračenje u Beogradu,” tumači lekar upute.

“Nisam dobio nikakvu terapiju  posle operacije, ni u Valjevu ni u Beogradu.”

“Kako niste!? To vam je prepisala konzilijarna komisija.  Evo imate odluku,”pokaza mi neki papir.“Možda se ne sećate? Kako vas služi pamćenje? Imate li prekide u sećanju?  Nesevestice?”

“Nemam doktore. Dobro sam. Ne idem više na gradilište, ali u selu živim, pa radim sve poslove . Sami smo žena i ja. Deca otišla. Rekoh, hajde da dodjem, da se malo iskontrolišem.”

“Čekajte, hoćete da kažete da se posle operacije nite podvrgli terapiji  koja vam je predložena? “,

razrogačenih očiju upita doktor.

by Dragan Đurđević

“Nisam. Ja sam posle operacije otišao kući. Deca i žena me terali do dodjem na kontrolu, a ja sve danas ću, sutra ću......meni doktori  nisu ništa rekli. Samo su mi dali te papire.

“Ma kako vam nisu rekli!? Imali ste odluku, otpusnu listu, histo-patološki nalaz, rezultate! Onaj ko vas je operisao sigurno vas  je u uputio u nastavak tretmana po protokolu za lečenje ove vrste tumora na mozgu! Vi se pojavljujete posle pet godina, padate sa neba. Kako niste shvatili?”

Izgrdi ti on mene i pozva sestru. Poslali su me hitno na magnet. Okupilo se oko mene puno lekara.  Ja sam se uplašio više nego kad su mi  pre pet godina otkrili  tumor. Staviše me u tu mašinu. Poče nešto da štekće, zveči, zvoni, k’o neka muzika da se čuje. Oni mi kažu ne mrdaj i ne trepći. Mene uhvatio  nedosed, došlo mi da iskočim iz te sprave i bolnice, da odem kući da umrem k’o čovek.

“Šta su ti rekli, čoveče?”  pitala je Savka.

“ Da nemam ništa na mozgu. Nalaz uredan.”

“Ala si ti imao sreće!” uzviknu Savka.

“Bog me je spasio. Ni lekari ni travari. Jedan lek nisam popio. Prošle godine sam rešio da dolazim jednom godišnje na kontrolu. Ne može Bog samo o meni da misli. Mnogo je bolesnih. Počeo sam  i ja  da mislim na svoje zdravlje.”

“Milovan Marić!” prozva sestra seljaka koji  je upravo završio svoju  životnu priču.

“U zdravlju se sreli. Neka te andjeli čuvaju,” pozdravi  Savku ulazeći u ordinaciju.

“Hvala, zdrav bio.”

by Dragan Đurđević

Još jednom se uverila u onu narodnu, nema smrti bez suđenog dana. Šta vredi čoveku da se sekira.  Ovaj  se nije sekirao, nije mislio o bolesti. To ga je spasilo. Razmišljala je o bekstvu.  Da ustane i vrati se  lepo kući.  Prepusti onome odozgo da se pobrine  za nju. Bilo je sramota da beži. Šta da kaže kćeri?

Posle pregleda, mlada i ljubazna sestra zamolila je radiologa da  pročita Savki snimak. Da joj odmah kaže ima li neki nepoželjni prtljag u donjem stomaku. Doktor je potapša po ramenu i reče:

“Sve je u redu, majko.Nemaš razloga za brigu. Za sedam dana izveštaj možeš podići na našem šalteru.”

“Hvala doktore.”

Izvadi iz tašne kovertu i tutnu mu je u ruku. On je nekako bez komentara, spontano prihvati, i koverta skliznu u džep njegovog  mantila. Sestri je dala kesu. Zna Savka da se u bolnicu ne ide prznih ruku.

“Uzmi, lolo, poslužite se. Hvala ti do neba, “reče  sestrici napuštajući ordinaciju.

by Dragan Đurđrvić

“Mirko, završila sam. Dolazi po mene! Oteliće mi se krava, jebem ti život.”

“Šta su ti rekli?“ upita zet.

“Rekli su mi da mogu da se udam! Dobro sam.Vi ste navalili da se snimam, a ja sam znala da mi nije ništa. Rekla sam  mojoj ćerki, ako se razbolim, nemojte me vodati po bolnicama.  Bacite me u sodom. Neću da se lečim!”

“Kad treba da se dodje po rezultate?”

“Uzela sam rezultate, dolazi po mene i uplati mi kredit. Moram da zovem Branku da pitam kako je krava.”

“Šta se ljutiš? Što si nervozna. Pusti more, Savka kravu  more. Ti moraš piti neki prašak za živce, majke mi!”

“Prašak za živce? Popila bih ja, nego što džabe da pijem kad nemam živce?”, svadljivim tonom odgovori zbunjenom zetu .

Ova odmetna žena nije objašnjavala da nema namere da dolazi po rezultate. Dovoljno je što joj je doktor rekao da nema ono što ne valja. K'o da ima dva života, da dane provodi po valjevskoj bolnici.

“Ajde u ime Boga!“ reče izlazeći sa ovog  sumornog mesta.

Mislima je već bila u selu.

“Branka, šta bi s kravom?  Završila sam poslove u gradu. Dolazim za sat vremena. Neka se posle teli kad hoće. Da me čeka kafa!”

Kad je sela u auto, osvrnula se oko sebe i začuđeno upitala zeta:

"Ene, otkud ovo Sunce sad, otkad je crkva u bolnici? " prekrsti se tri puta.

"Sunce sija od jutros, a crkvu su sagradili otkad ikad, samo ti nisu javili," reče Mirko i dodade gas.

 

by Dragan Đurđević