Priče sa zapadne strane - Ko ima veka, ima i leka - prvi deo

by Libero

U čekaonicu odeljenja za dijagnostiku Valjevske bolnice, ušla je žena koja se osvrtala oko sebe, tražeći osobu koju bi mogla da pita koji je pacijent došao poslednji, kako bi znala kada je na nju red za pregled. Ugledala  je jedino slobodno mesto pa se dvoumila, da li da ga zauzme ili pokuca na prva vrata i upta gde da preda knjižicu.

Jedna se vrata otvoriše, iz njih proviri mlada medicinska sestra. Kad u čekaonici ugleda novo lice upita:

“Imate zakazano za danas? Dajte knjižicu. Savka Stojanović.Sedite," reče joj sestra, pokazujući  na  slobodno mesto .

Jedan pacijent ju je radoznalo posmatrao i predusretljivo mahao rukom, pokazujući  joj  da sedne kraj njega, kao da ona nije videla prazno mesto. Sela je bez reči, smrknutog  pogleda. Nije joj se razgovaralo sa bolesnima. Ćerka je tog jutra dovezla  u bolnicu i otišla na posao. Zet će doći po nju, kad bude javila da je završila pregled. Niko od njih nije imao vremena da bude sa njom, da joj pravi društvo. Prošle noći oka nije sklopila, jer su joj se crne misli rojile glavom. Poslednji put je bila u bolnici pre trideset godina, kada je polomila ruku. Bilo joj je teško što mora sama da čeka. Treba da udje u tu mašinu, da je pregledaju, da sama čuje rezultate. Drugi pacijenti su izgleda došli sami, ili ovde nikom nije bilo do priče. Neki su gledali u zamišljenu tačku, dok su se drugi zanimali telefonima.

by Libero

Mislila je na svoju steonu kravu. Samo što se nije otelila. Prvoj komšinici Branki, kazala je da mora do katastra da overi neka dokumenta. Ostavila je komšinicu da dežura kraj krave, da joj pomogne i prihvati tele ako se oteli baš toga dana. Od kako joj je pre par godina umro muž, sav teret domaćinstva  pao je na njena pleća.

 Ćerka je naterala da dodje u bolnicu, na magnetnu rezoznanzu materice, po uputu ginekologa,
 koji je sumnjao na nepoželjnju promenu. Znala je da u njenim godinama žene moraju kontrolisati svoje zdravlje, ali  odlazak lekaru za nju je bio veliko gubljenje vremena.
 Toliko mladih ljudi umire svakodnevno. Naišla epidemija smrti. Prosto se obraduje kad čuje da je neko umro od starosti. Da se ugasio. Da je po redu. Ništa više nije po redu.
 Iznenadni  srčani infarkt, bio je  fatalan za njenog četrdesetpetogodišnjeg sina .Posle njegovog nestanka, smrt starijih ljudi nije bila nikakva vest.

Više bi je rastužila nepovoljna vremenska prognoza.

Kad se neko oženi, narod kaže, nek mu je sa srećom i toliko, a kad neko umre, priči nema kraja. Mnogo lepa sahrana bila, došlo puno naroda, sve su lepo spremili, bilo je i jagnjećeg i prasećeg pečenja, sreća te je bilo lepo vreme pa posedesmo i ispričasmo se sa ljudima.
Kad ih ona pita, kako su prošli na svadbi, kažu samo, mnogo bilo lepo. K’o da tu nema šta da se priča. A o smrti ne zaklapaju.

by Libero

Izvadila je iz tašne mobilni telefon i praznim pogledom zurila u njega. Zamolila je ćerku da joj isključi ton dok je u bolnici. Niko od komšija nije znao gde je. Nastavila je da prebira po telefonu, praveći se da čita poruke. Tako se deca hipnotišu, gledajući te telefone, ne ispuštaju ih  iz ruku ni za stolom.

“ Bože me prosti, nose ih i u wc. Kako će ta deca sutra biti normalna. Ceo dan su van kuće.U školi, vodaju ih na engleski,  na matematiku, na solfeđo, na tenis. Jedan mora dežurati  i razvoziti decu na sve strane,” razmišljala je Savka.

Subotom kad  dodju iz grada, pričaju joj kako cele nedelje jure i slabo viđaju jedni druge.Savka ih zabrinuto sluša .

“Ko je ovde lud? Sve se nešto ubrzalo. Samo su se redovi produžili, otegli. Gde god da si. U pošti,u banci, evo, ovde u bolnici.”

Iz razmišljanja je prenu seljak koji je progovorio. Savka  ga je  pogledala  i sa dosadom u glasu upita:

“Molim, meni kažete?”

“Da, pitam, odakle si?”

“Iz Drenovca, prijatelju,” odgovori nevoljno, a znala je da je već bila uvučena  u razgovor

 “Mi smo iz Bele Crkve kod Loznice. Ovo mi je žena. Došao sam na kontrolu. Šta ćeš ti ovde?”

 “Došla sam na neki pregled.”

“Imaš li koga? Što si došla sama?” upita radoznali seljak.

“Imam. Rade. Dovezla me ćerka. Zet će doći po mene,” objašnjavala je Savka .

 “Šta si došla da snimaš?”nastavio je sa  pitanjima.

O Bože šta je ovo, zavapi u sebi.  Šta je ovaj navalio, k’o smrt na babu.

“Ginekolški,” odgovori kratko.

“Aaa, jesi li prvi put ovde ili si došla na kontrolu? “

“Ama, prvi put sam došla. Ne znam ni što sam dolazila?!”

“Bog  je tako hteo. Da nije, ti sada ne bi bila ovde,” uveravao je čovek.

“Bog, doktor, ćerka, unuci. Ne znam ko je tako hteo. Samo da što pre završim, pa da idem kući. Oteliće mi se krava dok ja sedim ovde.”

“Oteliće se ona i bez tebe. Sebe moraš  gledati. Imaš decu.”

“Moje je prošlo.Šta me briga koliko ću živeti,” nehajno odgovori.

“Nemoj tako govoriti.  Još si ti mlada žena.”

“Ja, mlada? Jašta! Stara baba od sedamdeset godina!”

by Dragan Đurđević

Prošlog meseca Savku je ujeo pauk,  pa je ruka počela da joj otiče. Bila je alergična na ujede insekata. U fijoci  je  uvek imala zalihu anitihistaminika. Uzela je jednu tabletu i pogledala na sat. Bilo je deset uveče. Pola sata kasnije, otok se nije povukao. Posumnjala je da je uzela  pogrešan lek u onoj brzini, pa dobro pogleda kutiju. Istekao rok.

“Šta sad da radim,”- pitala se Savka.

Nije želela da diže uzbunu i zove ćerku iz grada. Kasno je i daleko. Proverila je rok trajanja na drugoj kutiji.  Popila za svaki slučaj još jednu tabletu.

“Idem da legnem. Ako mi je sudjeno da umrem noćas, nek umrem. Barem ću biti sa svojim sinom,” rekla je, moleći se pred ikonom  Svetog Đorđa.

Kutije sa  lekovima spustila je na stočić, pored kreveta. U slučaju da se uguši u snu, deca će shvatiti da je umrla od alergije. Prekrstila se i zaspala.

Probudilo ju  je grebanje i mjaukanje mačaka na ulaznim vratima. Setila se šta zbilo prošle večeri, i zahvlila Bogu što je preživela.

Ispričala  je ćerki  šta joj se desilo, a ona je plakala i kritikovala majku:
“Mama, pobogu, što me nisi zvala?! “

“Što da te zovem? K’o da je bitno! Da mi je bilo sudjeno da umrem, umrla bih! Da li me našli uveče ili ujutru, šta ima veze. Ovako bi se ti džaba sikirala!”

Diskusija je bila zvršena.

Izmakla je smrti od alergijskog gušenja, a sada se nalazila u “čekaonici smrti”. Reči magnetna rezonanca,nisu obećavale ništa dobro. Ko ovde stigne, nema čemu da se nada. Samo se lud čovek ne bi bojao ovog mesta. Nije kukavica, ali prvi put posle gubitka sina, osetila je strah za život.

“Ja sam došao na kontrolu,” poče seljak svoju priču.

“ Do pre pet godina fizikalisao sam na gradjevini u Beloj Crkvi. Taman smo završili skelu, kad pade jedna fosna pravo meni na glavu. Samo sam se prostro po zemlji, zabolelooo, mislio sam puče glava. Ljudi me prihvatiše i počeše da me ispituju i opipavaju. Pozvali su hitnu pomoć, a oni me uputiše u valjevsku bolnicu na skener. Sumnjali su na potres mozga i unutrašnje krvarenje. Odem ja, oni me snime i kažu, imaš tumor  veličine lešnika na mozgu. Uputićemo te u Beograd. Tamo ćeš biti hitno operisan. U tom trenutku sam zažalio što me ne ubi ona fosna kad mi pade na glavu, a lekar kaže, imao si sreće što se dosila ta nezgoda. Imao sam sreće?! Doktore, Bog te maz'o gde je tu sreća?”

Savka ga tada osmotri malo pažljivije i poče pomnije da ga sluša. Zadobio je svu njenu pažnju.

by Libero

                                                               - nastaviće se -