Hasanaginica

"Hoćemo li je piti?"
"Odavno nismo. Gde si išla?"

"Draga ti, kod Mare u Como. Nisi upoznala moju Mare. Ona je sa Brača. Radila je tamo kao psiholog, a ovde se zaposlila u kooperativi koja plete korpe od pruća. Mare ti uči djecu sa posebnim potrebama kako se pletu korpe. Znaš kakva je. Komad žene. Krupna, visoka, ima šaku k'o međed. Taman da savija pruće. Nije nešto lijepa, ima četrdeset godina i nije se udavala. Sama je došla u Italiju pre šest godina a tek je sad našla momka. Pravo se zaljubila. U Hasana iz Maroka. Eeej, nada se da će je oženiti. Ti si katolkinja Mare, kažem joj ja, ko zna koliko žena i djece on hrani u Maroku.
Ljudi iz tih krajeva dođu u Italiju uglavnom sami. Nekoliko njih zajednički iznajmi stan, dele troškove a ostalo šalju svojim porodicama. I to ti je to."
"Možda je Hasan stvarno voli."
"Hasan dođe kad je gladan. Jede, jebe i ide da radi. Nema on planova sa njom. Govorim joj, ali, uzalud. Baš smo se posvađale. Kad sam krenula, pozdravim je:
 "Hajd' zdravo Hasanaginice!"
"Da li se naljutila?"
"Jeste. Ali, odljutiće se sutra."
"Kako znaš?"
"Nema ti ona ovdje nikog osim mene, a Hasan-aga zna da ne dođe po nekoliko dana. Dok se ne  poželi Marine pite."