Valjevski doktor Dolittle - Duca di Ferrara

DR DOLITTLE - photo mojatvnet

Našli smo je pred vratima preduzeća, sklupčanu u snegu.Kad sam pokušala da izađem iz kancelarije, vrata se nisu mogla otvoriti. Izgledalo je kao da je neko bacio crno jagnjeće runo na naš prag. Uplašena udarcem vratima u slabine, odskočila je i zacivilela. Ja sam vrisnula. Ona je pobegla.

„Šta se desilo?- pitao me je Duca

„ Brzo dođi, pred vratima je neko crno štene. Udarila sam ga slučajno. Nije valjda povređeno?“- bilo mi ga je žao. Malo i promrzlo, još je dobilo neočekivani udarac od kojeg je pobeglo u snežnu belinu.

„Idem da ga potražim“ - požurio je Duca.

Bez jakne, u cipelama od prevrnute kože zagazio je u sneg.

CIAO DOLCE BELLE

Vratio se veoma brzo sa psom u rukama. Štene je bilo malo, a sneg dubok, tako da nije odmaklo daleko. Pogledali smo se u oči i istog trenutka sam znala da ćemo ga zadržati

 Nikada pre kod Duca ( Duke) nisam videla taj staklasti pogled, nežni osmeh kao što roditelj upućuje svom detetu, izraz lica pun saosećajnosti i brige.  Onda sam pogledala u pseće smeđe oči, krupne, bademaste, prekrivene dlakama koje su ličile na šiške, pametne, tople i lepe oči ženke nalik terijeru koju je sudbina dovela na vrata našeg preduzeća. Ona je pre mene znala da je Duca šaptač psima. On je i dozvao.

Belle

Došao je u Valjevo na privremeni rad i živeo je potpuno sam, posvećen poslu. Povremeno mi je pričao o svojim kućnim ljubimcima, a najviše o mačku koga je ostavio u Italiji da o njemu brine njegov otac. Mačak se zvao Celentano.

„ Zašto Celentano? To mi je omiljeni pevač“- čudila sam se.

„Moj otac ga je nazvao tako kad sam ga doneo kući. Crni persijaner.Zvaće se Celentano,ružan je kao on,objasnio je svoj doživljaj.“

Celentano

Nije mi bilo nepoznato da voli životinje, ali nisam očekivala da će skupljati pse lutalice po Valjevu i brinuti o njima.

„Ma che bel cagnolino! E' una femmina!“ (Kako lepo štene. Ženka je!) Zvaće se Belle! Nađi neku kutiju da je smestimo, a ja idem da joj nabavim granule. Prvo moram da je ugrejem i nahranim“- rekao je Duca i ostavivši  sve obaveze otišao po hranu.

Belle se brzo okrepila i stala na noge. Smestila se pokraj ulaznih vrata naše firme, zauzela pozu „ovde ja čuvam“ i postala deo našeg kolektiva.

Prvi stres koji je doživela posle onog udarca koji sam joj iz nepažnje zadala, bilo je preseljenje preduzeća.

Kad smo sve preselili, ostala je samo Belle. Nije bila krupan pas, ali je za svoju vrstu bila snažna, negovana i dobro uhranjena. Duca je redovno vodio veterinaru i ona je sjajno napredovala.

 Kada je uhvatio i stavio u kamion ona se tresla od straha. Posle kraće vožnje stigla je u svoj novi dom. Bila je uznemirena, pa je Duca prišao, mazeći je:

“ Ššš piccolina (malena), sve je u redu.Sada si na sigurnom. Budi tu. Budi dobra.Ššš“ - umirio je njen strah od brujanja motora kamiona i vratio se poslu.

Jedino još čega se Belle jako bojala,bila je grmljavina.Kad grmi, ulazila je u fabriku i krila se ispod mašina. Više je volela da stane između stopala ljudi koji su radili za tim mašinama.Dahtala je uplašeno, ali se osećala bezbednije nego u dvorištu. Oni su razumeli njen strah i strpljivo čekali da prestane nevreme.Tek tada bi odšetala mirno uvijajući se zavodljivo kao pantera.

Belle je razumela komande i tepanja na srpskom i italijanskom jeziku.

Žuća -  dolazio je na stan i hranu ali uglavnom zbog Belle

Kada je bila dovoljno zrela, odneli smo je na sterilizaciju, jer je u okolini bilo dosta pasa lutalica, a ona je bila slobodna, snažna, razigrana i prelepa. Njeni udvarači su dolazili i odlazili, a ona je bila arogantna i sebična. Znala je da dolaze iz interesa. Besplatna hrana u njenom društvu. Nije bila zainteresovana.

drveni sat - rad kolege

Najviše na svetu je volela Duca ( Duku), ali je svima nama radosno trčala u susret. Za vreme pauze u dvorištu, mirno je ležala sve dok je neko ne bi pozvao da je pomiluje i da joj nešto što je volela da jede. Lajala je neprijateljski na sve strance koji su dolazili na njen teren. Retko ko je se nije bojao. Par puta je pocepala nogavice pantalona gostima koji joj se nisu dopali.

Imala je opasnu naviku da besomučno juri za zaprežnim kolima koja su često prolazila ispred naše firme.

 Duca nije mogao da je spreči u tome  ali bi uvek izlazio i grdio:

„Stupida! Stai attenta! (Glupačo! Budi pažljiva!)

 Jedino na tu komandu nije reagovala. Duca bi je pratio pogledom,čekajući da se vrati ponavljao kao da ga ona čuje: „Vrati se. Vrati se kući Belle.“

Ona ga  je  čula i kad joj je šaputao, ali se nije mogla odupreti svojoj prirodi, koja je bila jača od naredbe gospodara.

U povratku, posle još jedne u nizu opasnih jurnjava, čuo se tup udarac.

Duca je pogledao kroz prozor. Nije mogao da vidi šta se desilo,ali je znao koji je to zvuk. Izleteo je na ulicu i video Belle na asfaltu kako se trese i batrga nogama. Borila se za život i bezuspešno pokušavala da se uspravi na noge. Naša čuvarka i ljubimica,u jednom od svojih pohoda na zapregu, nije uspela da  napravi otklon i izbegne udarac automobila.

Duca (Dukin) očaj zbog nezgode bio je izmešan sa radošću što je živa. Nije bilo krvi, ali  nije mogla da stoji na nogama. Trpela je bolove, a nije cvilela.Ona mu je na svoj način rekla da je ozbiljno povređena.

Hitno je odveo veterinaru koji je konstatovao povredu kičme.Dobila je terapiju, ali je danima ležala na najlonima koje je smo menjali, kako se ne bi udavila u sopstvenom izmetu.

Prednje šape je pokretala dok su zadnje bile oduzete. Nismo bili optimisti.

nije se zaustavljala

 Duca je na internetu pronašao čoveka  u okolini Beograda koji  je pravio invalidska kolica za pse. Ni trenutka nije razmišljao. Kako nije govorio srpski,odvezle su je  kolege, da bi joj napravili kolica po meri.

Na veliku radost svih nas, Belle je uz pomoć ove prikolice uspevala da se kreće. Bilo je tužno gledati je kako vuče te točkove, oslanjajući zadnje noge u odgovarajuće nosače i kreće se kao invalid po dvorištu.

Mnogo je tužnije bilo gledati  lepu crnu furiju nepokretnu.

Drugi  veterinar je zaključio da nije imala povredu kičme, već karlice. U protivnom ne bi mogla pokretati zadnje noge. Svako jutro vezivali bismo je za kolica a svake večeri oslobađali, da bi mogla udobno da spava.

Belle je vežbala neprestano

Duca je jednog jutra radosno objavio:

„ Hoda bez kolica. Izgleda smotano jer zanosi dupetom levo i desno ali, ona hoda!“

Bio je to jedan od onih dana kad nas je preplavio osećaj da je svaki napor oko Belke vredeo 
truda i da smo učinili nešto za nekoga ko nam nije mogao reći hvala ili uzvratiti uslugu.

Da naš doktor Dolittle nije bio zaljubljen u životinje, Belle sigurno ne bi uspela da stane na svoje noge. Borba je trajala šest meseci a to ume da bude dug period bolesti i patnje. Veterinari su predlagali uspavljivanje kao plemenito rešenje. Šaptač Duca nikad nije  pomišljao na to. Znao je da Belle ima snage za borbu. Znao je da on može da joj pomogne da se izbori. Mi ostali smo samo pomagali.

Ja bih mnogo volela da ova priča može da se završi kao bajka. I tako je Belle živela srećno.....

 volela je da leži  blizu točkova- sudbina?- la forza del destino

Dok je mirno ležala opružena na zimskom suncu u dvorištu preduzeća, nepažljivi vozač kombija koji nam je isporučio robu, vozeći u rikverc zgazio je našu heroinu. Odvezao se potom, ne primetivši šta je uradio.

Duca  dugo nije čuo da laje na prolaznike i konjske zaprege, pa se zabrinuo i izašao da je potraži.

Na parkingu je u lokvi krvi pronašao njeno beživotno telo.

„Stupida, stupida (glupačo)....pored ovoliko trave, ti si morala baš tu da legneš.“

ljubav i sećenje na Belle ne prestaje

Posle nje, brinuli smo i o drugim psima. Nijednog nismo smeli da zavolimo kao Belle.

 

by Dragan Đurđević