Sa Balkana na Apenine i nazad - Armanda

Zato je u spisku posednjih želja naložila da je sahrane u venčanici. Konačno će se venčati za svoju pravu i jedinu ljubav. Gore. To više niko nije mogao da spreči.

Odlučila sam da, na Mirinu preporuku,  odem  na razgovor za posao. Čula sam da sinjora Armanda, jedna vrlo zahtevna poslodavka,  vrlo često menja žene koje kod nje peglaju, pa sam imala tremu.

Otišla  sam biciklom do njene vile na obali jezera Como i zazvonila na interfon:

„Chi e'?“ upitao je ženski glas.

„Buona sera. Imam zakazan razgovor sa gospođom Armandom. Zbog posla.“

Brava na teškoj kapiji je škljocnula i ja sam ušla u veliko dvorište.  Vila je imala nekoliko zasebnih ulaza. Osećala se neprijatna vlaga, jer se kuća nalazila na samoj obali jezera. Videlo se da je jako stara, ali dobro održavana. To je u Italiji sasvim normalno – sačuvati stara zdanja. Iz podruma je brujao deumidifikator- sakupljač vlage. Njihova kultura, religija i mentalitet, postavljaju higijenu i red na prvo mesto.  Shvatila sam  da je italijansko čisto nešto drugo u odnosu na ono šta mi smatramo čistim i urednim.

 O poslodavki sam znala da ima osamdeset godina, da je vlasnica nekoliko juvelirskih radnji i da je stroga i zahtevna.

Njena domaćica, ljubazna Albanka, dočekala me je na ulazu i poželela mi dobrodošlicu.

„Ako joj se dopadneš i primi te, objasniću ti sve,  jer sutra bi trebalo početi. Već nekoliko dana nemamo ženu za peglanje“,  objasnila mi je ohrabrivši me.

Imala sam osećaj da će me zaposliti.

Sedela je u stilskoj fotelji u elegantnim salonu, ljubazno se smešila pokazujući interesovanje  i simpatije za moju malenkost. Pa gde je ta strašna gospodarica!? pitala sam se. Očekivala sam Baba Rogu, a preda mnom je sedela lepa žena, kojoj bi dala maksimalno šezdeset godina, odevena u belo, sa crvenim ružem na punim usnama, očiju plavih i bistrih kao vedro nebo.

„Izvolite, sedite. Čime mogu da Vas ponudim gospođo?“,  ljubazno me je pitala.

Najradije bih rekla da ne želim ništa i da mi odmah kaže da će me primiti.  Posao mi nije bio potreban zbog novca. Moj muž je dobro zarađivao kao vozač kamiona. Bilo mi je neophodno da izađem iz kuće i stvorim sebi obavezu.  Počela  sam da se gušim besposlena.  Imala sam tremu, jer sam čula da ima neugodnu narav. Tim je izazov bio veći. Želela sam taj posao! Bila sam uzbuđena kao da su me pazvali sa RAI.

 Odrasla sam u kući u kojoj je gajen kult peglanja. Na tankoj granici između pedanterije i opsesivno-kompulzivng ponašanja moje majke koja je obožavala čipku, karnere, volane, heklane stoljnjake,miljea, zavese od markizeta. Kod nas se generalno čistilo svake subote. Tata je sa puno pažnje peglao svoje pantalone čije su ivice bile besprekorne. Peglao ih je preko  vlažne krpe, kako se štof ne bi usijao od vrelog čelika. Savetovao me je: „Nemoj da peglaš brzo i histerično kao majka. Peglu vodi lagano. Tako se  brže pegla.“

  Prošla sam terorističko- perfekcionističi dril svojih roditelja.Bila sam obučena za sve vrste domaćih poslova. Ne bi trebalo da sa peglom doživim fijasko.

„Grazie. Želela bih samo čašu vode.“ usta su mi se osušila od treme i zaista mi je trebala ta voda.

„Dakle, želite posao. Gospođa Mirjana Vas je preporučila. Rekla je da ste uredni, što je vrlo važno.Videla sam da ste došli biciklom.Sviđa mi se. Dopada mi se što nosite belo. Lepo Vam stoji.“

„Hvala gosođo. Vi divno izgledate.“, morala sam joj reči. Neverovatno mi se svidela ta žena!

„Hvala draga.“ primila je kompliment kako samo retke žene to umeju. Otmeno. Bez nesigurnosti i pravdanja kako se bori protiv gravitacije. Mira mi je ispričala da jednom godišnje na nekoj prestižnoj klinici u Švajcerskoj promeni krv. Možda je spavala u hiperbaričnoj komori. Šta god da je radila, bilo je delotvorno.

„ Da li biste mogli početi sutra u osam sati? Potrebno je da dođete  minimalno dva puta nedeljno, na tri do četiri sata. Zavisi koliko toga ima za peglanje. Peglaćete i veš porodica moje braće. Plaćam osam eura po satu a Vi se sami organizujte kojim danima i koliko ćete sati peglati. Isplata je jednom nedeljno. Moja domaćica će Vam pokazati radno mesto. Onda, da li prihvatate?

„Naravno da prihvatam. Hvala Vam. Sutra u osam?“

„Da.Anna će Vam sve objasniti ujutru. Pre nego što odem na posao, svratiću da Vas pozdravim i vidim kako se snalazite. A domani signora. Buona serata.“

„Do sutra. Prijatno veče gospođo.“

Odjurila sam do Mire koja me je nestrpljivo iščekivala.

„Da li te je zaposlila matora pićketina?“

„Daaa! Dobila sam posao. Počinjem sutra, a ona je grofica! Popričale smo uz čašu hladne vode.“

„Nemoj zajebavati. Uvela te u salon? Obično razgovor obavi u sobi za peglanje. Našla si je u dobrom raspoloženju.“

„Zašto kažeš da je pičketina matora? Ona sjajno izgleda.“

„Baksuz je to! Sve je preko one stvari zaradila! Bila je zaljubljena u jednog mladića za koga je nisu dali. On je nastradao u saobraćajnoj nesreći,  a ona se nikad više nije udala. Imala je zato bogate ljubavnike. Jedan joj je ostavio zlataru i eto. Izdržava dva brata i njihove porodice. Svi žive u vili, ali je Armanda komandant. Sa srećom moja ti. Valjda će bit zadovoljna. Ako i ne bude, naćićemo drugi poso!“

Ujutru me je Anna uvela na moje radno mesto - u sobu za peglanje. Ona se nalazila u krilu vile u kojem niko nije živeo. Ostava za drva, vešernica, kotlarnica i moja „peglaonica“. U dvadest kvadrata bio je smešten orman, divan, stočić, daska za peglanje i gondola sa vešalicama za garderobu koja stoji na aufingerima.

Na ogromnoj  dasci za peglanje stajala je profesionalna pegla na paru, sa velikim rezervoaraom. Na stočiću dve bočice sa raspršivačem, stira amira- tečni štirak i ammorbidente- omekšivač, staklena boca vode marke Levissima i čaša. Na divanu je stajala tona veša za peglanje podeljena na tri hrpe. Nikad nisam videla toliku količinu nepeglanog veša. I nikad se nisam toliko obradovala što je tako.

Anna mi je dala uputstva  i zamolila da pomerimo dasku. U rukama je imala ogroman krevetski čaršav koji je nameravala da rasprostre po podu.

„ Gospođa ne voli da se posteljina vuče po mermeru .Kad završiš peglanje za ovu nedelju, čaršav nosiš u vešernicu. Košulje i haljine kačiš na aufinger. Na posteljinu,peškire i veš sa čipkom posebno obrati pažnju. Komplete i pantalone nosim na hemijsko čišćenje“,upućivala me iskusna domaćica koja je već devet godina odžavala ogromnu vilu.

Pod je inače blistao i veš se nije mogao isprljati, ali pravila gospođe Armande su se morala poštovati. Anna mi je dala toliko informacija da sam zažalila što nisam ponela olovku i papir. Činilo mi se kao da počinjem da radim u nuklearnoj laboratoriji.

Za jednu vrstu tkanine trebalo je koristiti štirak u spreju a za drugu, omekšivač. Veš je mirisao na Dash i Coccolino bianco.

Anna me je ostavila da radim,a kasnije se na vratima pojavila  Armanda.

„Buon lavoro, signora. Da li ste se snašli? Imate li sve što Vam je potrebno? Voda je za Vas. Osvežite se.“

„Hvala, gospođo. Sve je u redu. Snalazim se.”

 Izgledala je divno u žutom Šanel kostimu, mirisala opojno dok mi se smešila, a onda ozbiljno rekla:

„Moram da radim. Dok stojim sa Vama i ćaskam ne zarađujem. Ovi u radnji bez mene nisu u stanju ništa da urade. Arrivederci!“

„Arrivederci, signora. Srećan rad i Vama.“

Njen brat je izvezao mercedes iz garaže. Taman kad sam pomislila da će signora sesti na zadnje sedište, kako priliči dami njenih godina i statusa, brat je izašao iz auta. Ona je sela na vozačko mesto i odvezla se. Odmahnuo je rukom tek kad je zamakla iza ćoška  i došao da se upozna sa mnom:

„Dobro je da vas je primila. Nedelju dana niko ne pegla. Ionako je nepodnošljiva, a da ne govorim kad  ostanemo bez žene za peglanje. Svakoj nađe manu. Molim Vas dajte sve od sebe. Čini mi se da ste joj se dopali. Srećno!“

Peglala sam četiri sata bez pauze. Sve vreme sam razmišljala o Armandi, njenom načinu života, o značaju jedne žene za peglanje osobi koja radi sa svojih osamdeset godina i zahteva da čipka na bide peškiriću bude besprekorno ispeglana, kako bi je ona nakon jednog korišćenja bacila u korpu za prljav veš. Dok sam radila, razmišljla sam i o sebi i pitala se, da li sam uspela da dolaskom u Italiju učinim nešto dobro za sebe i svoju porodicu. Sporazumno sam raskinula radni odnos na televiziji, jer nisam bila zadovoljna platom i organizacijom rada. Došla  sam na jezero Como, na jedno od najlepših mesta Severne Italije i stala iza daske za peglanje. Vrlo ambiciozno, odlučila da zadivim neku gospođu svojim umećem peglanja čipke na vešu marke Dior. Ruku na srce, da nije  bilo tog posla, ne bih mogla da kažem da sam u rukama držala ekstra luksuzno i prefinjeno rublje. Mada, od toga nisam imala ništa.

Domaćica Anna je došla da me obiđe, pregledala moj rad i dala mi zeleno svetlo.

„Ostavićemo sav  veš u sobi za peglanje jer će signora želeti da pogleda pre nego što ga odložim u ormare. Kad sledeći put dođeš, sigurno će ti reći da li je zadovoljna.“

Nestrpljivo sam očekivala naredni susret sa njom, u isto vreme strepeći i nadajući se da sam ispunila očekivanja te žene. Za mene je to bilo pitanje časti.

Kada je došla da me pozdravi, pre nego što je krenula na posao rekla je:

„Srećan rad. Bravissima! Uvek nosite belo.“

 Poklonila mi je srdačan osmeh. Nije imala primedbi. Bila sam ponosna. Tata mi je  govorio:

 „ Šta god da radiš, potrudi se da uradiš dobro, kad već ulažeš  vreme  i napor na to.“

Iako sam bila tek služinče u buržujskoj vili, signora i njeni rođaci su me jako lepo prihvatili.

 Jedini auto koji smo imali, koristio je moj suprug, a ja sam bila više nego zadovoljna što imam za prevoz dobro opremljenu biciklu. Pre dolaska na posao, odvezla bih svog četvorogodišnjeg sina u asilo - vrtić. Ostavljala sam ga predivnoj vaspitačici Ileani, koja je za svako uplakano dete imal toplu reč i zagrljaj, dok su majke i očevi ostavljajući joj decu žurno odlazili na posao.Moj sin je svaki put burno reagovao kad bih ga ostavljala u vrtiću. Plakao je preklinjući:

“Mamice moja, ne ostavljaj me ovde. Hoću kod tebeeee!!!”

Vaspitačica ga stavljala na krilo, a meni bi mahnula govoreći:

“Mamma, idite na posao. Čim Vi odete on prestane da plače. Mi ćemo se danas divno zabavljati. Va bene così?”

Njegov gorki plač odzvanjao mi je u ušima i pratio me do posla.Srce mi se cepalo. Nisam imala izbora. Baka-servis nije postojao kao alternativa.

Jednom prilikom sam tako ostavivši svog razmaženog sina, po najvećem pljusku, biciklom stigla na posao.

Kapiju mi je otvorio Armandin  mlađi brat  Piero. Kad me ugledao onako pokislu do kože, izgrdio me je:

“Gospođo, zašto niste pozvali da dođem po vas? Dobićete zapalenje pluća!”

“Ne brinite za mene, gospodine. Osušiću se u sobi za peglanje.”

“Šta ćemo mi da radimo ako se vi razbolite?  Hoćete da nastradamo od nje? Uvek mi telefonirajte i ja ću doći po Vas kad pada kiša.”

To je taj egoizam o  kojem mi je Mira toliko pričala.

Mehanički sam se složila sa Pierom, dok mi je u glavi još uvek zvonio detinji plač.

Moj sin  je u vrtiću bio nesrećan, a ja sam ga dovela u Italiju da mu bude lepše. Počela sam da se preispitujem. Grizla me je savest. Mirjana me je neprestano savetovala da se vratim. Ja sam uspela da ubedim sebe da je ova divna zemlja dobro mesto za život. Moja ćerka je u svom lokal-patriotskom duhu jednom izjavila:

“ Kako leti u Srbiji kontejneri lepo smrde. Ovde ljudi ne umeju da se provode. Vikendom idu u diskoteke, opijaju se, drogiraju,  brze vikend vožnje odvode mlade u smrt, a  od ponedeljka do petka  samo lavorare, lavorare.”

Posle pet meseci peglanja, morala sam da  najavim otkaz zbog odluke da se vratimo u Srbiju. Signora je hladno  primila tu vest i pitala:

„I šta ću ja sada da radim? Želim Vam srećan povratak  kući, ako će Vas to usrećiti.“

„Da, hoće.Hvala.I moju porodicu.“

Kada sam poslednji put došla da ispeglam Armandin veš, na dasci za peglanje me je čekaka kutijica sa kovertom. U oproštajnom pismu mi je poželela sreću u Srbiji i zahvalila na trudu. U kutijici je bio lančić sa  zlatnim priveskom u obliku božične zvezde. Bila sam dirnuta.

 Možda je tog poslednjeg  dana na njenom peškiru kanula moja suza, ali radosnica. Armanda me je zavolela čak, a ja se eto, vraćam u Srbiju. Dosta je bilo....

Mira je prokomentarisala:

“Ta  retko kome šta poklanja! Bogami te je pravo zgotivila.”

Ja sam to znala. Nas dve smo se razumele i na neizovorenu reč.

Godinu dana posle mog odlaska iz Italije, Mirjana me je obavestila da je gospđa umrla. U snu. Lepa smrt.

„ Čuj, naredila je da je sahrane u venčanici. Možeš pomisliti!  A ispred crkve, kako se to inače u Italiji radi, na stalku stoji fotografija pokojnika.Ona je zahtevala da se izloži njena slika iz  rane mladosti. Kad je bila prava ljepotica. Meštani su mislili da je umrla neka mlada osoba i zaustavljali su se da vide o kome se radi. Sa slike im se smešila Armanda iz mlađih dana, a oni su se osetili prevareno kad su videli njeno ime i prezime ispod slike. Ej, i mrtva ih je zajebala, k'o što je to radila dok je bila živa. Braća i snaje bolan odahnuli. Retko je koga voljela, a tebe jeste, pa ti zato javljam da je umrla. Nedostajaće mi  matora.“

“Hvala ti  mnogo što si mi javila. Žao mi je.“

 Zavolela sam i ja nju. Armandu. Italijanku koja se izdavala za despota, zapravo  je bila jedna nesrećna žena.U ranoj mladosti  je ostala bez ljubavi svog života. Dva puta ga je izgubila. Jednom kad joj nisu dozvolili da se uda za njega i drugi put kad je poginuo. Bila je žena za jednog muškarca. Zato je u spisku poslednjih želja naložila da je sahrane u venčanici. Konačno će se venčati za svoju pravu i jedinu ljubav. Gore. To više niko nije mogao da spreči. Sigurna sam da je on čekao tamo. Ona će konačno biti srećna i samo voljena žena.  Jedino što joj je falilo u ovozemaljskom životu.

Zbogom signora.